Корона

Психолошка процена КОРОНА СИТУАЦИЈЕ

Смиља Синђелић, психолог

 

„Хоћу свој стари живот натраг“ –колико сте пута од избијања епидемије ово рекли или помислили?

Е, па, не може, неда КОРОНА.

Много размишљам у задње време о Корони, као и ви вероватно  и не могу да се отмем утиску да ова Корона ситуација дође мање више као и сваки други тежак психолошки проблем. Зато сам одлучила да га анализирам очима психолога који покушава да реши неки проблем. Изненадило ме је колико ту много сличности има.

Хајде да погледамо заједно психолошким очима ову КОРОНА  СИТУАЦИЈУ и како јој то полази за руком да тако лако диктира целом свету наоко безвезне услове:

  • она је нова и непозната новијој историји (мада историја бележи разорне заразне болести које се могу упоредити са овом)
  • невидљива, видљиве само њене последице
  • она је је глобална, свеприсутна како у смислу територије тако и у смислу сегмента живота које захвата
  • нама до сада познати одговори и ауторитети је не могу зауздати (наука, лекари, моћ попут новца и политике)
  • напада све, обара већ рањиве
  • испоставља нам невероватно дрске и наоко небулозне захтеве – да се изолујемо, да се удаљавамо од људи, да останемо у својима кућама и да пред нашим очима тече наш сопствени живот
  • oна не изазива одмах страх, она нас прво нервира, а кад почне да нас плаши, тад је удаљавање и изолација већ касна реакција и тада се само броје мртви.

Та удаљеност  и изолација коју тражи КОРОНА вирус да би нас заобишла,  постиже се само блискошћу и повезаношћу какву свет већ дуго не познаје. Ево о чему се ради.

Свет глобализма је најповезанији, омогућава(о је) да се крећете где год и како год, да будете чак и тамо где нисте, а ево на шта је то изашло – сад, да бисмо преживели ми и наши ближњи, неопходна је изолација- не дружити се, удаљавати се од људи, заклањати се маском и у рукавицама. Људски ум то тешко прихвата, људи теже да остану у својим зонама комфора, да оду на јутарњу кафу, да блеје са другарима, да пољубе драгу особу, да посете баку и деду или да просто оду у своју школу (то би сад и најокорелији школомрсци пожелели) или на свој посао….  А све то не могу сада због Короне.

Хоћемо да нам дају лек, вакцину, шта год само да за пар секунди све опет буде као пре;  нећемо да се изолујемо и будемо само по кућама.

Ми нећемо, али она не пита шта ми хоћемо, она диктира услове! Имунолози, инфектолози хорски траже: “Удаљимо се људи“

Удаљимо се људи и останимо сами са собом да бисмо се приближили једни другима и крају ове агоније!

Колико то може да буде тешко?!

Онолико колико је тешко бити одговоран. А изгледа да је свету пре короне то најтеже било. Заборавило се да онолико колико одговорности понесемо, толико поштовања добијемо.

Е, па, хајдмо сад по своју порцију одговорности у своје изолације, за неколико недеља добићемо своје животе натраг, а са њима и дозу поштовања која је невероватно исцељујуће осећање поготово са префиксом САМОпоштовање! И сад следи питање које клијент постави психологу на крају психолошке сеансе:

„Добро, знам ја све то, али само не знам како то да урадим?“

Ко се пре не досети, одговор у следећем наставку.

 

НАСТАВИЋЕ СЕ …