Корона

ДА ЛИ МИ ИМАМО ПРОБЛЕМ ИЛИ ПРОБЛЕМ ИМА НАС!?

И тако, тече већ увелико пролеће, а ми у Корона ситуацији. Неопходно дистанцирање, размонтиране нам дневне рутине и навике, општи хаос. Што би се рекло, ИМАМО ПРОБЛЕМ!

У суштини, ситуација је обрнута – проблем има нас, он диктира услове, а услови су да се не може много тога што бисмо хтели и што је до јуче било незамисливо не урадити. Кад имамо проблем, прво што треба да одредимо је колико нас он поседује. Поседује нас уколико је често присутан у нашој свести и то на начин да изазива гомилу негативних емоција и реакција; поседује нас ако од идеја за решење имамо само оне по моделу  – ми да урадимо НИШТА поводом њега  или нешто  мало, да останемо у својим зонама удобности, а да притом проблем ипак некако  нестане.

Кад после краћег или дужег мучења обично дођемо и до тога да МИ треба нешто да урадимо, онда иде питање:

„Добро, знам да треба да урадим Нешто. И знам шта је то нешто, али НЕ ЗНАМ КАКО то да урадим.“

Кажу да нема погрешних питања, али ово је стварно погрешно, јер не води баш никаквом решењу.

„А да ли знамо ЗАШТО то нешто треба да урадимо?!“

„Па, знамо зашто, да ово/проблем/штагод/корона итд,  прође!“

Ако стварно знамо зашто треба да учинимо промену (то је питање на које до у ситнице свако од нас понаособ треба да одговори без преписивања, онако из душе),  ми то и чинимо. Бол и разне друге негативне емоције помажу нам у томе тако што нам непријатност која нам од њих долази диктира избор: „Или ћеш наставити да патиш, или се мењај‘“.

Зачуђујуће је колико често људи изаберу да пате. Када бисмо питали: „Желите ли да патите“ сви би одговорили: Не, никако, мислећи у себи да је лудост што то уопште питамо. Такође, људи у проблему често мисле да они скоро све знају и да нема потребе да им се ишта друго прича или пита о и око проблема,  него само да им се кратко каже шта да ураде па да реше проблем. И то, што краће, у пар реченица, што простијих и то је то.

Суштина никад НИЈЕ КАКО, већ ЗАШТО нешто чинимо. Зато што је у ЗАШТО спакована покретачка снага наших емоција, потреба, жеља, тежњи, уверења, ставова, вредности, особина…. свега што има моћ да нас покрене са нулте тачке и упути ка хоризонту на коме је Решење за проблем и на коме ми више немамо проблем већ искуство које смо стекли решавајући га. И то је онда окрепљујуће. То је зона раста и развоја а не место кукњаве и растројства. Добро, може и то, да мало себи дамо одушка, али после тога, на ноге лагане и у бој да проблем имамо ми, а не он нас.

У међувремену, негде нам се из текста изгуби Корона. Нема везе, ионако је у питању шаблон за сваки проблем који нас се дочепа.

 

Можда ће се наставити …

 

Смиља Синђелић, психолог